Паштровићи су стара бокељска општина, или комуна, чије се име први пут помиње 1355. године, као презиме властелина цара Душана, Николице Паштровића.

Паштровићи су након распада српског царства били под влашћу зетских господара Балшића а од 1423. године долазе под управу Млетачке републике. Тада су 14 паштровских првака, потписали споразум са Венецијом, „на галији, под Дробнијем пијеском“, којим им се јамчи стара самоуправа и ослобађање од царина и других дажбина. За узврат су Паштровићи били дужни да учествују у одбрани цијелог краја од Скадра до Котора од  Турака.

Паштровском самоуправом је у почетку млетачке владавине управљао кнез. Међутим, крајем XV вијека, из Паштровића одлази последњи паштровски кнез, Св. Стефан Штиљановић. Паштровићи су се, према легенди, тада заклели да више „неће бирати себи кнеза, већ да ће им праведни Стефан довијека кнежевати“. Од тада, самоуправу је   чинио збор и Банкада. Банкаду су чинили 4 суђе, двије војводе и дванаест властела, „од сваког паштровског племена по један човјек“. Банкада се бирала на збору, на Видовдан, на Дробном пијеску. Паштровска банкада је била једина институција на Балкану која је непрекидно, све до почетка XIX вијека, доносила пресуде и одлуке по Законику цара Душана и тако чувала традицију старог српског права као дио свог идентитета.

За вријеме Млетачке републике, Паштровићи су се налазили на самој турској граници и практично у сталним сукобима и борбама са Турцима. Најтежи сукоб се одиграо 1785. године, када је војска Махмут-паше Бушатлије опустошила Паштровиће.

Паштровићи остају дио Млетачке републике до 1797. године, када долазе под власт Аустроугарске. Кроз вјекове у којима су Паштровићи били саставни дио Млетачке републике, они су очували своју слободу, народност, вјеру, језик и обичаје. Такође, сачували су и своје старе привилегије, којима су тежиле све друге општине под млетачком управом на Јадрану!


О паштровским привилегијама, Вук Караџић пише: „Паштровићи су по особитим привилегијама имали 4 суђе, 2 војводе, 12 властела и 6 старјешина који су сви сједили у граду Светоме Шћепану (на мору) и судили и управљали земљом и народом; и њих је народ изабирао из племена редом сваке године, и сви су имали од Млечића по нешто плате на годину. Паштровићи приповиједају много и о другијем различнијем привилегијама, којима се и данас диче и поносе; тако се н.п. приповиједа да су још од Римскијех царева имали привилегије (које су послије потврђивали сви Грчки и Српски цареви и краљеви и Млетачки дужди) да из њиховијех 12 племена може бити цар, ако га изаберу.“
Послије Наполеонове побједе код Аустерлица 1805. године, Аустрија је предала Боку Французима. Русија није признавала тај споразум, те је 1806. године, руска флота адмирала Сењавина упловила у Боку и успоставила власт. Паштровска аутономија је била поштована. Ипак, 1807. године, Руси су морали препустити Боку Француској, тако да се Бока до 1813. године налазила под окупацијом француске империје. Након одласка Француза, накратко долази до уједињења „двије сусједне провинције“, Боке Которске и Црне Горе, али ипак 1814. године Бока поново долази у састав Аустрије, чији ће дио остати до 1918. године. Аустрија укида Банкаду и стару паштровску аутономију и успоставља „опћину паштровску“.


Паштровићи 1918. године улазе у састав краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у чијем су стварању учествовали сразмјерно својој величини и снази. Укупно је у ослободилачким ратовима 1912 – 1918. године учествовао 521 паштровски добовољац, од којих су 32 погинула, 19 je рањењно и 80 одликовано.

Паштровићи данас

Паштровићи су данас дио општине Будва и Црне Горе, значајан туристичка дестинација на Јадрану, која осим предивних плажа и чистог мора има и своју бурну историју и традицију.